КЊИГА О СВЕТОЈ ГОРИ

Из штампе је изашло друго, измењено и допуњено издање моје књиге „Пешке кроз Свету Гору“. У њој су сабрана сва моја искуства и доживљаји са овог светог места. Књига има 332 стране и продаје се по цени од 750 дин. + поштарина. Могуће је лично преузимање у Београду. Заинтересовани нека се јаве на 0641833409 или на мејл nenad.andric@futura.edu.rs. Такође, можете ме контактирати и преко фејсбука (Nenad Andric-Svetogorske Ture).
Књига садржи и доста познатих и непознатих података о светогорским манастирима, који се темеље на научно-историјским доказима. О сваком од двадесет атонских манастира написано је понешто, ко га је и кад саградио, које се чудотворне иконе у њему налазе, који светитељи су у њему боравили, чуда која су се дешавала а и даље се дешавају итд. Акценат је стављен на српске ктиторе манастира, којих је у историји Свете Горе било на претек.
Најинтересантнији део књиге односи се на светогорску пустињу, Каруљу и Катунакију, и разговоре са пустињацима који живе у тој области. Овај део Атоса не походи велики број људи, зато су разговори са монасима из ове пустиње права реткост.
У књизи се могу наћи и делови пророчанстава атонских светитеља, али и неких савремених (још увек живих) стараца, која се односе на време у коме живимо.
У књизи се налазе духовни и практични савети атонских духовника за исцељење од рака.
О Светој Гори и њеним манастирима постоји мноштво података, али не налазе се сви на једном месту. Ја сам покушао да све те податке ставим у књигу, тако да овде можете наћи оно најосновније и најинтересантније о сваком манастиру, скиту, келији итд.
Следи извод из предговора књиге:
У мени је дуго сазревала идеја да нешто напишем о Светој Гори. Походио сам је више пута и увек се враћао духовно обогаћен и смирен. Желим да своја искуства и доживљаје поделим са што већим бројем људи, како би макар на папиру осетили невероватну благодат овог светог места. Света Гора се најбоље доживи ако се прође пешке, тако да ми је намера да што боље опишем светогорске стазе и путеве до манастира, скитова, пећина и скривених келија. Такође, желим да пренесем и неке своје душекорисне разговоре са светогорским монасима и старцима, као и приче за које врло мали број ходочасника зна. Овде ћете наћи и доста корисних информација на основу којих можете да планирате своје ходочашће. Надам се да ће ова књига постати користан водич за све поклонике.

DSCN0007 DSCN0008 DSCN0009 DSCN0010 DSCN0011

 

Такође, за 250 дин. + поштарина можете купити и моју прву књигу: „Солид – Истинита прича о догађајима у Ваљеву за време Другог светског рата“.

Ова књига говори о доживљајима Душана Андрића Солида за време Другог светског рата. Радња је смештена у окупираном Ваљеву и делом у Београду. Књига је базирана на истинитим догађајима  које је Душан Андрић записао након свршетка рата. Као богат човек и предратни трговац, Душан Андрић је свесрдно помагао комунистички покрет и партизане јер је веровао у идеале и борбу за слободу. У књизи су описане опасности којим се излагао кроз свој илегалан рад и велика разочарења у људе и комунистичку партију након престанка рата.

Душан Андрић Солид родио се 1909. године у селу Драгодол код Ваљева. Након одслужене војске отвара сопствену трговачку радњу која је неколико пута пропадала, док коначно није стала на ноге уочи почетка Другог светског рата. До тада је Солид био поприлично имућан човек. Интересантно је да је неко таквог имовног стања био заинтересован за комунистичке идеје. Душанов рођак Драгутин Андрић Брка, познати комуниста ваљевског краја, упутио га је у Марксове и Лењинове идеје.

По избијању устанка у Белој Цркви, у коме су учествовали и неки Душанови блиски рођаци, Душан је хтео да оде у партизане. Међутим, Жикица Јовановић Шпанац и др. Миша Пантић су проценили да ће им он бити кориснији ако остане у Ваљеву као илегалац, јер је трговац и богат човек па нико неће сумњати у њега. Тако је и било. Код Солида (надимак потиче од имена његове радње) су долазили и четници (нпр. Нешко Недић) и љотићевци да слушају радио вести. Нису ни слутили да Солид није њихов човек. Солид је чак Дражи Михајловићи послао две пиджаме у шуму а није му наплатио, што је још више уверило четнике да Душан “ради“ за њих. Душанове информације о предстојећим акцијама немаца и четника умногоме су помогли партизанима и илегалцима да избегну хапшења и сигурну смрт.

Интересантна је прича о шабачком логору и Душановом покушају да за новац избави браћу и стричеве из њега. Солид је лично отишао код управника логора, Долчека, и за новац и робу успео да издејствује одлазак у радни логор за своје рођаке. Поткупљивањем стражара у ваљевском затвору омогућио је бекство Милке Минић, жене Милоша Минића (послератног тужиоца Драже Михајловића). Милош Минић му је ту услугу вратио тако што Душану није помогао када му је било потребно, о чему говоре документа на крају књиге. Покушао је Душан да спасе и народног хероја Стевана Филиповића, али у томе није успео иако је дао новац за његово избављење. Душан описује и смрт Живана Ђурђевића, са којим је био пријатељ, кога су четници живог испекли на ватри.

Добар део књиге односи се и на пријатељство и сарадњу Солида и Јанка Јанковића, шефа картотеке IV антикомунистичког одсека злогласне београдске Специјалне полиције. Јанко Јанковић је био комуниста и Душану је говорио за предстојеће акције Немаца и Гестапоа, што је много пута спасло главу ваљевским комунистима. Након велике акције и хапшења готово свих ваљевских комуниста, Душан, који је један од ретких који се спасао, бежи у Београд код Јанка одакле га овај шаље у транспорт за Немачку у радни логор. То је био једини начин да Солид не доспе у руке Гестапоа. Претходно је Солид био ухапшен у Нишу од стране Гестапоа, али га је ујак његове жене Драгомир Торњански, такође богат човек и кум начелника нишке полиције, за новац извукао из затвора и послао за Београд. Низом срећних околности, у Немачкој га сигурне смрти спашава Карло Марјанус, човек који је пре рата живео у Ваљеву и познавао Душана а сада је радио у том логору, а коме је Душан помогао још док је овај боравио у Ваљеву. За то време, сазнавши да је Солид комуниста, четнички командант Драгослав Рачић одлази у Драгодол са намером да побије све Андриће и запали им куће. Од те намере одвраћа га локални четнички командант који је Рачића уверио да су они поштени и честити људи који са “оним комунистом немају везе“.

Након срећног повратка из немачког логора, Солид се прикључује партизанском одреду у Ботошу где га је сачекао и крај рата. Након тога га чекају нове муке. Наиме, није му признато право на Споменицу, зато што је отишао у логор “а никога није питао!?“. Разочаран у Партију и систем, Душан се до своје смрти борио да му се призна право на пуно учешће у рату и борби. То је документовано разним дописима и писмима, од којих је једно адресирано на Леку Ранковића и на које никад није добио одговор. Испада да је човеку који је све дао покрету и Партији, новац, одећу и који је чак и земљу након рата распродао да би вратио партизанске дугове, било боље да је био ухапшен и стрељан него да се спасао. И Милош Минић, човек који се током целог рата крио, одбио је да му помогне, иако му је Солид спасао жену. Наравно, цело Ваљево је знало ко је био Душан Андрић Солид и његови саборци су стали иза њега, али није вредело. Умро је 1981. године разочаран у своје идеале и не стигавши да своја сећања преточи у писану реч и зато је мени, његовом унуку, припала та част и одговорност.

DSCN0011DSCN0007

Solid

 


Powered by http://wordpress.org/ and http://www.hqpremiumthemes.com/